2009.09.05.-Usacki_pecinski_sistem~Tubica_pecina

Datum: 5. 9. 2009.
Mesto: Sjeničko jezero
Vođa akcije: Beka
Učesnici: Marija, Milica, Beka, Raško, Fića i Nebojša

Iako je prognoza za vikend bila loša... kišna subota, oblačna nedelja... šestočlana ekipa se, ipak, uputila na Sjeničko jezero. Prvobitni plan puta obuhvatao je veslanje kroz oba jezera, ali s obzirom na vremenske prilike, pozicionirali smo se na Sjeničkom jezeru.

Subota... podne... kiša i dalje pada. Ne vredi čekati da prestane. Spremili smo kajake, popakovali opremu u buriće i draj begove i krenuli. Marija i Nebojša su odlučili da spavaju u šatoru na brani pa ujutru da nam se pridruže. Četvorka u sastavu Milica, Beka, Fića i Raško uputila se ka Ušačkom pećinskom sistemu. Tu smo proveli noć.

Stigli smo do pećine posle par sati veslanja. Pronašli mesto za bivakovanje, presvukli se u suvu odeću, raspalili vatru i spremili se za nastavak avanture... istraživanje pećine.

Na ulazu je rešetka? Hm... šta sad? Rešenje je dohodalo do nas. Bili su to rendžeri i nekoliko turista. Ušli smo. Inače, za ulazak u pećinu potrebna je prethodna prijava rendžerima i dobijanje dozvole za ulazak u prirodni rezervat. Imali smo sreće ovog puta.

Pećina obiluje nakitom. Stalaktiti, stalagmiti, stubovi, draperije, bigrene kadice različitih dimenzija, sifoni, dvorane i kanali u različitim nivoima... Prelepo je.

Pomalo umorni od veslanja i pod utiskom lepote Uvca i Ušačkog pećinskog sistema odlazimo na spavanje.

Nedelja. Jutro je obećavalo. Nastavljamo dalje. Veslamo kroz meandre još oko 5-6 km do Tubića pećine. Uplovljavamo kajacima unutra. Nivo vode je dosta visok. Prolazimo kroz veliku dvoranu pa još jednu, veslamo kroz kanal i iskrcavamo se na kopno. Najinteresantniji deo je prolazak kroz kanal visine oko 70-ak cm. Plafon je bogat stalaktitima što nas tera da se u ležećem položaju probijamo u unutrašnjost pećine. Vesla nam nisu potrebna. Rukama se odgurujemo o nakit.

Vreme nam je neprijatelj. Sat otkucava, vetar postaje jači. Treba preći 15-ak km sa vetrom u lice. Izazov... Jedna kratka pauza za čokoladicu i opet snažnim tempom kroz meandre, preko talasa u malom plastičnom kajaku. Još par kilometara i ulazimo u mirne vode...

Nedaleko od brane, u plavom kajaku je Marija. Prepuni smo lepih utisaka i za trenutak zaboravljamo da je možda bolje da krenemo ka kopnu, da se presvučemo u suvu garderobu i da nešto pojedemo.

Mrak polako pada. Moramo u Beograd.